Д

Данило Киш, један од најплоднијих и најнаграђиванијих аутора са ових простора, рођен је у Суботици 22. фебруара 1935. године, од оца Едуарда Киша, мађарског Јеврејина и мајке Милице Драгићевић, Црногорке. До 1942. године живи са родитељима у Новом Саду, где похађа први разред основне школе, а затим прелази у Мађарску, у очев родни крај, где завршава основну школу и два разреда гимназије. Након одвођења његовог оца у Аушвиц 1944. године, са остатком породице је репатриран у Цетиње подсредством Црвеног Крста. Тамо Киш живи до краја свог школовања. На Филозофски факултет у Београду Киш се уписује 1954. године, а у септембру 1958. године као први студент дипломира на катедри за Општу књижевност.
У то време, Киш је већ постао објављивани аутор.
Наиме, своје прве радове објављује са својих осамнаест година, далеке 1953. године, а касније се нижу дела различитих категорија, међу којима издвајамо чувене романи „Башта, пепео“, „Пешчаник“ и други, потом књиге приповедака „Рани јади“, „Гробница за Бориса Давидовича“, „Енциклопедија мртвих“, „Лаута и ожиљци“, као и књиге есеја „По-етика“, „Живот и литература“ и још много других.
Киш је један од најпревођенијих писаца, добитник низа угледних домаћих и престижних међународних књижевних награда, као и дописни члан САНУ. Преминуо је у Паризу, 1989. године.

„Данило Киш” је Фондација за омладинску културу и стваралаштво. Фондација има за циљ обликовање новог културног простора града. Низом пројеката из сфере културе, уметности, науке и кроз омладинске акције, Фондација жели да стару панонску даму, Суботицу, пробуди из равничарске поспаности. Данило Киш је отворен за све Суботичане који истински желе богат културни и друштвени живот. Фондација је градска институција која има за задатак промовисање вредности савременог, интеркултуралног, постмодерног и урбаног друштва.

Дужијанца је завршни буњевачки жетвени обичај на пољима. Веома је стар и датира још из времена пагана - слави се бог плодности. Овај обичај се временом претворио у општу земљорадничку славу и свечаност , на сваком салашу и у свакој земљорадничкој породици.
Дужијанца се везује за Марково, када се ишло на њиву где се обављао благослов жита.
Сама жетва - рис почињала је на Петровдан, макар и симболично, ако жито није дозрело.
Жито се слагало у снопове, снопље се ређало у круг, а на средини круга био је забоден колац, за који је био везан коњ. Коњ је копитама газио по снопљу, жито је остајало на земљи, а од горе је остајала слама. Прва варошка, обновљена Дужијанца била је 1968. године и од онда се тако слави. Свечана поворка, у којој доминира богатство буњевачке народне ношње, обилази град и на тај начин чува буњевачке жетвене обичаје од заборава.

Дом градских капетана, тачније некадашња кућа градског капетана Луке Сучића, непосредно поред Фрањевачке цркве, најстарија је кућа у Суботици, изграђена половином 18. века у стилу тзв. „провинцијског барока“.

Дудова шума: на месту овог данашњег градског парка крајем 18. века подигнут је дудињак како би се унапредио узгој свилене бубе. Овај привредни покушај није успео, али је дудињак израстао у Дудову шуму. Средином прошлог века уређена је као градски парк и временом постала омиљено шеталиште и спортски центар. Ту је још пре Првог светског рата изграђен први фудбалски терен у Суботици, касније тениски и други спортски терени, а у новије време и спортска хала.

Дечје позориште у Суботици почело је са радом 6. децембра 1934. као луткарско позориште. Инжењер Отон Томанић је био и творац суботичког луткарског позоришта, али и креатор на стотине комада који су се у њему играли. Био је сценограф, писац и редитељ јер је пре отварања био на луткарској едукацији у Љубљани.
Први професионални ансамбл формиран је у сезони 1953/54. године и од тада се Позориште развија. Данас спада у сам врх сценског стваралаштва за децу. 1960. године, извођењем прве живе представе „Дечаци Павлове улице”, луткарско позориште мења име у „Дечје позориште-Дјечје казалиште-Gyermekszínház”. За протеклих скоро седам деценија, Дечје позориште је израсло у установу чији организациони и уметнички ниво могу да одговоре на најсложенија питања савременог театра за децу.
Позориште годишње изведе 6 премијера, 2 на српском, 2 на мађарском, 1 на хрватском језику и један двојезичан новогодишњи програм. Укупан број годишње одржаних представа се креће од 200 до 230. Већина представа се приказује у кући, док се око 50 представа одигра на терену у земљи и иностранству.
Дечје позориште је суорганизатор Међународног фестивала позоришта за децу који се одржава сваког маја у Суботици.