Р

Рајхлова палата, данас зграда суботичке галерије „Ликовни сусрет“, једно је од најраскошнијих здања суботичке сецесије. Име је добила по свом власнику и пројектанту Ференцу Рајхлу. Овај суботички архитекта будимпештанске школе зграду је подигао 1904. као породичну кућу, мада ни он ни његова породица нису дуго живели у њој. Због банкрота је већ 1908. био принуђен да је напусти, а његова палата је потом заједно с намештајем и свим уметничким предметима продата на лицитацији.
Рајхлова палата се сматра правим ремек-делом архитектуре с краја 19. и почетка 20. века, на којој је Ференц Рајхл демонстрирао умеће и таленат врхунског архитекте. Најлепши декоративни елементи на фасади зграде израђени су од чувене жолнаи керамике, док је основа направљена од ружичастог мермера. У изради витража коришћено је венецијанско стакло.

Рогина бара је прастара мочвара на источној страни средњовековне Суботице, а касније војног шанца. Временом је почела да смета развоју града, па је Краљевска комора одлучила 1764. да је засади врбом. Касније, 1794. наређено је да се мочвара исуши, а земљиште прода за плацеве. Упркос свим напорима, вода се задржавала. Четрдесетих година 20. века у њој су се још купала деца а пловило се и чамцима. Градско веће је 1888. одлучило да наспе преостали део бара и засади парк, као и да подигне зграду Суда. Годину и по дана је довлачен песак и продавани плацеви на којима ће бити подигнути најлепши објекти Суботице – данашњи Корзо.

Радијалац је насеље смештено између центра града и Хале спортова. Средином насеља се протеже пешачка алеја дуга 800 м. Са обе стране шеталишта целом дужином пружају се саобраћајнице које воде до Хале спортова и рекреационог парка Дудова шума.

Рајић, Блашко (1878-1951.) је био бачки хрватски свештеник, књижевник и политичар. Рођен је у Суботици. По завршетку студија заредио се за свештеника 1902. године, најпре у хрватском селу у јужној Угарској, Душноку 1902, потом у Сантову 1904. Капеланство наставља у родној Суботици, у жупи св. Терезије, све до 1911, а потом је именован за жупника и водио је жупу св. Рока, у којој је остао до смрти 1951.
Аутор је молитвеника "Духовна мана".
У потоњој је остварио највећа дела у пасторалном, друштвеном и културном подручју.
Агилно се залагао за то да Бачка уђе у јединствену јужнословенску државу.
1919. је био члан буњевачког посланства које је отпутовало у Париз на мировну конференцију са страним дипломатама.
Водио је Буњевачко–шокачку странку, након тога Војвођанску пучку странку, а после се окренуо Стјепану Радићу, чији је ХСС силно подржавао.
За време Другог светског рата његова активност је прекинута. Свом редовном жупничком животу у Суботици се вратио 1943, где остаје до смрти 1951.
Утемељитељ је многих друштава: Католичко девојачко друштво, Радничко и ученичко крижарско братство, Просветно друштво "Католички круг", Добротворна заједница Буњеваца и Хрватска културна заједница, а заједно са Лајчом Будановићем утемељио је и Матицу суботичку.
Заслужан је што је Дужијанцу, дотад само хрватски народни обичај (који је настао на салашима), уобличио у црквену манифестацију. Захваљујући њему, одржало се и "прело".
Покренуо је "старе" "Суботичке новине" 1920. године. Писао је песме, приповетке и чланке. Њему у част се одржава манифестација Рајићеви дани.